Thesen MKS18 D. Grbić / Тезисы МСС18 Д. Грбић
Културно-историјски контекст српске рецепције превода Симеона Тодорског
Чтири книги ѡ истинномъ Христианствѣ (Хале 1735)
Рад представља резултате истраживања рецепције књиге Јохана Арндта (Johann Arndt, 1555-1621) Чтири книги ѡ истинномъ Христианствѣ (Vier Bücher vom wahren Christenthum,1610) у преводу Симеона Тодорског (Симон Тодóрський, 1701-1754) од стране Срба насељених у Хабзбуршкој монархији. Слика рецепције пружа својеврсну историју културно-политичких и религијских односа у току 18. века, а открива се кроз везе између Тодорског и представника Карловачке митрополије. Те везе су биле директне и огледају се у односима Тодорског како са клиром, тако и са српским студентима на Универзитету у Халеу или на Кијевско-могилијанској академији.
Два кључна питања постављена на почетку истраживања односила су се на конфесију и језик, са једне стране, а са друге, на дефинисање оквира рецепције. Како је и зашто дело Јохана Арндта, које је важило за једно од кључних дела протестантског пијетизма, било уопште присутно и тако интензивно реципирано међу православним Србима? Чињеница да су Срби у Хабзбуршкој монархији сплетом религијско-политичких околности уместо матерњег језика или немачког и латинског, као званичних језика администрације, од тридесетих година 18. века употребљавали рускословенски језик омогућила је интензивну рецепцију Тодорсковог превода. Будући да језичке препреке за рецепцију нису постојале, поставља се питање шта се тачно под рецепцијом подразумева и на основу чега се може тврдити да је рецепције уопште било? Ко су били главни реципијенти? Када и како се рецепција одвијла? Да ли је било прерада, сажетих издања, или других примера миграције мотива и слично?
Поред неколико илустративних примера из српске књижевности 18. века којима се додатно може аргументовати хипотеза да је Арндтово дело било читано, ово истраживање се пре свега темељи на конкретним доказима који говоре у прилог рецепцији. Преписка између представника Карловачке митрополије, Симеона Тодорског и представника Задужбине Августа Хермана Франкеа у Халеу сведочи о директним контактима и доноси увиде у видове и интензитет рецепције. Поред тога преписка Јана Томке Саског, ректора протестантског лицеја у Братислави, са митрополитом Мојсејем Петровићем такође потврђује полазну хипотезу. По повратку у Кијев Симеон Тодорски је водио коресподенцију са Јоханом Хајнрихом Гришовим у Халеу у којој је сачувано и неколико података о његовој активности на Балкану, а та слика се додатно употпуњује подацима из коресподенције митрополита Павла Ненадовића са сином Августа Хермана Франкеа – Готхилфом Августом Франкеом.
Осим ове архивске грађе рецепцију потврђују примерци превода у библиотекама манастира Карловачке митрополије, и на крају, као прави облик рецепције у теолошко-књижевном смислу представљају поједина дела у којима је могуће препознати основне мотиве из књиге О истинитом хришћанству, а пример за то је једна песма Јована Рајића.
Рад представља резултате истраживања рецепције књиге Јохана Арндта (Johann Arndt, 1555-1621) Чтири книги ѡ истинномъ Христианствѣ (Vier Bücher vom wahren Christenthum,1610) у преводу Симеона Тодорског (Симон Тодóрський, 1701-1754) од стране Срба насељених у Хабзбуршкој монархији. Слика рецепције пружа својеврсну историју културно-политичких и религијских односа у току 18. века, а открива се кроз везе између Тодорског и представника Карловачке митрополије. Те везе су биле директне и огледају се у односима Тодорског како са клиром, тако и са српским студентима на Универзитету у Халеу или на Кијевско-могилијанској академији
Околности
Јохан Арндт је био син сеоског протестантског проповедника Јакоба Арндта, од којег је примио прво теолошко образовање које је оставило на њега снажан утицај. Студирао је медицину и Artes Liberales у Војводству Брауншвајг, а потом и теологију у Лутеровом граду Витенбергу, као и на универзитетима у Стразбуру и Базелу код чувеног Симона Сулцера. У другој половини 16. века у време Арндтове проповедничке службе водиле су се врло затегнуте расправе између лутеранске и калвинистичке протестантске струје, што се имплицитно одразило и на његово стваралаштво. Читао је и приређивао дела католичких мистика попут Јоханеса Тојлера из Доминиканског реда и Томаса Кемпена из Реда Светог Августина, као и друге средњовековне мистичне теолошке списе на немачком језику, на основу којих је уз своје коментаре сачинио дело Четири књиге о истинитом хришћанству. Кључно је напоменути да су извори за Арндтово дело били на немачком језику, што је утицало на њега да се при писању свог главног дела определи не за латински него за свој матерњи језик, а управо је то допринело великој популарности Четири књиге. Ово дело постало је једно од најпопуларнијих дела хришћанске литературе, које је до половине 18. века доживело преко стотину издања, а Јохан Арндт се захваљујући томе сврстао у најважније теологе из периода после Реформације. Дело Четири књиге о истинитом хришћанству преведено је на готово све европске језике, а са преводом Симона Тодорског на руски развили су се снажни протестантски утицаји у словенском православном свету, што је врло брзо било санкционисано цензуром, а 1743. године и забраном Арндтовог дела у Руском царству.
Уколико се имају на уму све околности рецепције превода, може се закључити да ово истраживање доноси слику Карловачке митрополије између истока и запада, између утицаја православног Руског царства и западноевропских протестантских утицаја Пруског царства. На том културно-историјском платну Симон Тодорски постаје фигура која је својим преводилачким ангажманом посредовала и омогућила не само културни него и религијски трансфер, иначе неприхватљивих западноевропских утицаја на Балкану. Анализа односа између различитих конфесија показала је да су православни Срби индиректно преко православног Руског царства реципирали протестантске изворе, а у корену те рецепције стоји заправо борба против унијатских тенденција Бечког двора.
Поред културно-историјског и религијског нивоа, и на лингвистичком нивоу се може говорити о протестантским и пијетистичким утицајима на употребу народног језика. У том лингвистичком кључу реформацијских залагања за употребу народног језика може се посматрати и превод Тодорског, који је такође у литератури означен као покушај превода на прости руски језик1. Корак даље од језичке анализе коју је понудио је Чижевски отишла је Свелана Менгел2, која је показала да Симеон Тодорски при преводу са немачког није користио „стандардни“ црквенословенски, својствен оновременим канонским религиозним текстовима у Русији, него је тежио „простом“ народном језику, у складу са пијетистичким идејама из Халеа. Отуда текст који је био реципиран у Карловачкој митрополији није спадао у канон религиозних руских текстова.
Овa чињеница се у контексту српске рецепције показује као контрадикторност, јер је у том тренутку међу Србима насељеним на територији Хабзбуршке монархије уместо матерњег језика и српске редакције црквенословенског језика у употреби код клира и образованих људи био рускословенски3, а Тодорски је својим преводом настојао да поједностави управо тај језик који су Срби тек били прихватили.
Језик
Александар Младеновић је о употреби рускословенског језика код Срба забележио да је руски језик који су прихватили Срби у првој половини 18. века и употребљавали га на целом подручју под ингеренцијом Српске православне цркве у Хабзбуршкој монархији, био заправо старословенски језик руске редакције, који је код Руса вековима био у црквеној употреби. Приликом проучавања ове проблематике неопходно је имати на уму и еволуцију рускословенског језика током векова, односно промене у руском језику на почетку 18. века, које су се одвијале баш у тренутку овог културно-политичког и лингвистичког трансфера. А то је тенденција употребе простог руског језика. „Иако је рускословенски језик за Русе заправо био стари црквени језик, као што је код нас [код Срба] то био српскословенски до половине 18. века, на нашем подручју овај руски црквени језик јесте нови црквенијезик. Овим језиком писана су и штампана испочетка не само дела духовне, црквене садржине, већ и текстови са литерарном, историјском или научном тематиком.” 4
Тај језик је код Срба такође био нормиран истим оним делима којима је био стандардизован и у Русији. У те сврхе се пре свега користила Граматика М. Смотрицког, која је 1755. била прештампана у Римничкој штампарији у Румунији са трећег московског издања из 1721. Смотрицкова Граматика служила је као образац за учење овог језика, а пре њеног појављивања Срби су рускословенски учили директно од руских учитеља у школама Карловачке митрополије, углавном преко буквара Теофана Прокоповича, као и преко ранијих руских издања Смотрицкове Граматике, које су руски учитељи са собом донели.
Што се тиче српске стандардизације рускословенског језика она се одвијала преко српских издања Смотрицкове Граматике, у које су свакако биле уношене одређене славеносрпске језичке одлике, а то су била издања Стефана Вујановског из 1793. и Аврама Мразовића из 1794, 1797. и 1800. Поред тога, за учење рускословенског језика у школама постојали су и штампани буквари – пре свега Орфелинов Буквар, штампан у Венецији 1767. и 1792, али и други буквари штампани у Бечу 1770, 1774, 1780, 1781, 1782, 1785, 1786, 1787, 1788, 1789, 1792, 1793, 1798.5 Сви ови подаци сведоче да су Срби лингвистички били сасвим добро припремљени за рецепцију Тодорсковог превода.
Истовремено, ови подаци говоре у прилог и тврдњи Едуарда Винтера да је Тодорски намерно превео Арндтово дело баш на овај језик, како би имао што већу продорност код свих народа Slavia Orthodoxе, а што је истовремено требало да буде испитивање и припрема терена за један превод Библије на „народни“ језик заједнички свим Словенима6. Чињеница да је циљ Тодорског био, како тврди Менгел, да рашири истинско хришћанство на народном језику, те се зато и подухватио превода Истинитог хришћанства на „прости“ руски језик, постаје врло занимљива у контексту рецепције овог дела код Срба.
Симеон Тодорски и Карловачка митрополија
Однос православних Срба према другој хришћанској браћи у то време је био амбивалентан и мотивисан различити узроцима. Бодин Вуксан је сажето истакао кључне елементе пијетизма који су могли привући православне Србе до те мере да отпочну сарадњу са Халеом.
„Сложени су били разлози који су православни свет оног времена приближили јеванђелистичким идејама протестантског порекла. Са једне стране, био је то надконфесионални и еукменски карактер саме Франкеове визије ‘истинитог хришћанства’, са друге, било је осећање незадовољства постојећим стањем духовних прилика и свест о неопходности њиховог побољшања – осећање и свест који су једнако били присутни у протестантској Пруској Фридриха Вилхелма I, као и у православној Русији Петра Великог. Тако су програм пијетистичких и петровских реформи садржали многе заједничке тачке: одбојност према спекулативном мишљењу и окренутост практичном деловању, налог за развијањем свести о друштвеној корисности појединца, истицање унутрашње димензије религиозности и са тим повезано критику сваког спољашњег и формалног вида њеног исказивања, критику сујеверја и различитих облика верског фанатизма, те у вези са овим виђење улоге школства образовања као кључног средства у религиозно-моралном преображају народа.”7
Тодорски је био својеврсна спона између Карловачке митрополије и западне Европе, пре свега Универзитета у Халеу. Преко њега су се утицаји остваривали у директним контактима, и то двоструко. Најпре у контактима са српским студентом у Халеу, Јованом Чарнојевићем, којег је на школовање послао митрополит Мојсеј Петровић; а касније и преко делатности Тодорског у Карловачкој митрополији и у Београду, где је кратко радио као професор грчког језика, а при којој му се као „водич“ нашао при руци исти тај Јован Чарнојевић. Најзад, треба поменути и утицај Тодорског на српске студенте који су се школовали у Кијевској академији, а где је он након свог одласка из Београда радио као професор грчког, староруског и немачког.
Јован Чарнојевић (1713-1759, Csernovics János) био је пореклом из веома угледне фамилије Чарнојевића, чији је рођак, патријарх Арсеније Чарнојевић покренуо главни религијско-политички догађај у модерној историји Срба – Велику сеобу 1690. године и нашао се на челу српског народа, који је из османског ропства повео на територије јужне Угарске. Јован Чарнојевић био је син Михаила Чарнојевића од Маче, братанца патријарха Арсенија Чарнојевића (1633-1706), родом из цетињског краја. За њега је била удата трећа кћерка чувеног пуковника кнеза Атанасија Рашковића, који је учествовао у каснијим сеобама Срба у Русију половином 18. века, када је у Малој Русији формирана територија Нове Сербије. У историјским изворима је забележено да је Јован Чарнојевић у војној служби добио чин пуковника и да је заједно са генералом Јованом Хорватом, предводником прве сеобе српских Граничара у Русију који је постао касније и главни командант Нове Сербије, био члан прве команде исељеника у Руско царство 1751. године.
Чарнојевић је студирао на протестантском лицеју у Братислави, што потврђује преписка ректора лицеја Јана Томке Саског са Карловачком митрополијом. Управо он је одиграо важну улогу у посредовању између Карловачке митрополије и Универзитета у Халеу, и то у најранијој фази када су се ти контакти тек стварали. Како се може закључити из преписке, Саски се истовремено залагао код обе стране – и код карловачке и код халске, да се српски студенти након што заврше школовање у његовом Лицеју у Братислави или другим протестантским лицејима у Хабзбуршкој монархији, углавном у Шопрону и Ђуру, не врате назад у Карловачку митрополију, него да наставе студије на Универзитету у Халеу. Један од тих младих питомаца за које се он заложио био је и Јован Чарнојевић.
„За коiего [за Чарнојевића] ia сатворати мислимъ, да би онъ еще остал до октомбриа лета 1729. до месеца априла лета будущаго 1730. у Ђуру на учениу оданде и у латинскомъ iазику, и у немачкому, и у початку философие и Богословие потвржденъ да пошлетъ се у немачку землу ка академиах лутеранских, у коих слободно щогод будетъ зажелео, научити можетъ учение имати будетъ истино, славни народ србски мужа знаменитога, кои с плодом провести будетъ учение, понеже онъ свога себе ка положениу у Сервии школи обещао се. И да се не чудите В. П. Г. що нега у немечку послати препоручуем, истино у халенской академии лутеранской сви принципи и грофови московски учетсе тамо, паче и сетлейшаго Императора Петра син у Липиски кодъ лутерановъ училъ се естъ.”8
У намери да убеди митрополита Мојсеја Петровића да би најбоље било ако би пружио подршку Чарнојевићу и другим студентима теологије да наставе студије на лутеранском Универзитету у Халеу, Јан Томка Саски је посегао за провереним аргументом, нагласивши да чак и најбољи синови Руског царства, а у првом реду син Петра Великог, студирају сада у Халеу.
Из овог писма се види још једна важна чињеница у којој се огледају културно-политичке и религијске прилике оног времена и улога Руског царства за српски народ. Одлука Томке Саског да свој предлог српском митрополиту Мојсеју Петровићу формулише управо на тај начин јесте мотивисана чињеницом да су православни Срби пружали отпор иноверном окружењу, и да су једино поверења имали у Руско царство, што је гестом тражења помоћи директно од Петра Великог, само коју годину пре тога, демонстрирао и митрополит Мојсеј Петровић лично. Отуда Саски, наводећи управо тај пример, по аналогији имплицитно шаље поруку – ако могу најврснији руски синови да се школују на протестантском Универзитету у Халеу, зашто не би могли и Срби.
Још један доказ о рецепцији Тодорсковог превода код Срба налазимо у коресподенцији. Преписка ректора Лицеја у Пресбургу, Бера, са Готхилфом Франкеом, директором Сиротишта и Лицеја у Халеу, сведочи да су поједине пијетистичке књиге одштампане у Халеу на руском биле распрострањене и међу Србима. Занимљива је Берова тврдња да је Јанош Барањи из Ђура добио подстицај да се Арндтова дела преведу на мађарски, јер је видео да се та дела радо читају и издају међу Србима којих је тада било доста у Ђуру. „Наравно да су се у Халеу трудили да распростране пијетистичка дела код Срба. Када је ректор евангелистичког лицеја у Пресбургу – Бер 1739. образложио да је Мађар Барањи посебно био мотивисан да објави мађарски превод Арндтовог превода О Истинитом хришћанству, јер је он видео ‘да се за добро рацке нације преводи Арндт на илирски’. Овде се ради највероватније о Тодорсковом преводу на руски, који је 1734. у Халеу објављен и који је он током свог боравка у српским манастирима око 1737. године сигурно проширио. Илирски превод Арндтовог О истинитом хришћанству је непознат. Према томе, у српским манастирима читале су се приљежно руске књиге.“9 Последица овог Беровог увида био је и превод Арндтовог дела Истинско хришћанство и на мађарски 1741. године. Тиме је Ђур задобио посебно место у Угарској као центар пијетистичких идеја потеклих из Халеа, поготово што је Патентом о толеранцији из 1781. у неким градовима тј. црквеним дистриктима било дозвољено практиковање и других вероисповести сем католичке.
Књижевна рецепција
За разлику од претходне фактографске аргументације која потврђује основну хипотезу да је рецепције било, у закључку се кроз анализу једног пример миграције мотива илуструје књижевна рецепција Арндтовог дела у ширем смислу. Будући да конкретни докази за књижевну рецепцију овог теолошког дела не постоје, пре би се могло говорити о додирним тачкама проистеклим из духа епохе него о рецепцији.
Песма Јована Рајића (1729-1801) Кант о воспоминанији смерти(1766) носи готово идентичан наслов као поглавље бр. 57 из књиге О истинитом хришћанству – „Утешеније противу временија смерти”. За сада нису пронађени докази да је Рајић читао ову књигу – нпр. његове белешке о томе или неки сличан податак на основу којег би се са сигурношћу могло тврдити да је читао Арндтово дело било у оригиналу било у руском преводу, али је могућност да је био у додиру са овом лектиром врло велика.
Три су разлога за ову хипотезу. Први је да је он био ђак у руској школи у Сремским Карловцима код учитеља Михаила Козачинског (Мануйло Козачинсъкий, 1699-1755), пореклом из Мале Русије, баш у време када је Тодорски боравио на Балкану (1735-1738). Рајић је језик учио, како сам у једној аутобиографској белешци у Точном изображенију катихизма пише, баш из БуквараТеофана Прокоповича. Дакле, ако је Тодорски на свом пропутовању посећивао руске школе отворене за Србе у оквиру Карловачке митрополије и својим сународницима Русима али и православној браћи Србима показивао свој превод, врло је вероватно да се Рајић још као дечак могао упознати са овом књигом. Други разлог је чињеница да је Рајић наставио школовање на протестантским лицејима у јужној Угарској, пре свега у Шопроњу (1748-1753), који је заједно са Ђуром представљао упориште протестантских и пијетистичких идеја, где су сигурно постојали примерци и руског али и тек објављеног мађарског превода (1741) овог Арндтовог дела. Трећи разлог је чињеница да је Рајић највиши степен образвања стекао на Кијевско-могилијанској академији (1753-1756), где је отпочео студије годину дана пре смрти Тодорског (1754), при чему је поново ступио у контакт са својим првим учитељем из Сремских Карловаца, Емануилом Козачинским. Последњи аргумент у прилог хипотези јесте чињеница да је Рајић био монах, те да је имао приступ бројним манастирским као и митрополитској библиотеци у Карловачкој митрополији, где се налазило неколико примерака Тодорсковог превода. Е. Винтер бележи да је по поласку из Халеа Тодорски понео са собом тринаест примерака овог превода које је разделио успут по Балкану и Малој Русији. Све ове биографске чињенице Рајићевог кретања упућују на могућност да је он дошао у директан додир са преводом Тодорског.
Рајић је песму Кант о воспоминанији смерти написао 1766. године. Кант је као жанр црквене песме био део православних богослужења и представљао је свакодневицу манастирских братија. Испевана је на рускословенском језику у стиховима различите дужине који доследним распоредом у седам строфа заједно са богатом римом чине основ комплексне строфичне организације. Ако се пажљиво анализирају дидактичке поруке које ова песма доноси увијене у алегорије, може се закључити да ова песма делује као сажето препричано 57. поглавље из књиге О истинитом хришћанству.
Сугестија Рајића да се опомињање и позивање на смерност, духовну чистоту и моралност не чини у циљу савладавања личног саблажњујућег осећања страха од смрти, него зарад осећања које је заједничко целом човечанству, открива се у последњој строфи кроз колективни лирски субјект у првом лицу множине. Још експлицитније се тај смисао истиче аутопоетичким коментаром у писму које је песник написао свом пријатељу и приложио уз песму у издању из 1814. године „Ту увидишъ что все суета, ту усмотришъ что и тебѣ въ скорости настоитъ мрачныи гробъ. Бл[ди совѣстъ, то цѣлъ и невредимъ остаеши и не будетъ ти мрачныи гробъ, но свѣтлая палата.“10
Контрастним поређењем у обраћању пријатељу да је смрт мрачни гроб, сем уколико не буде послушао савете изнете у песми којима се смрт преобраћује у светлу палату, заокружује се линија дидактичке поуке која произлази и из обрта у последњој строфи. Земаљске вредности које могу узвисити човека до положаја који му обезбеђују моћ, власт и материјално благостање бивају унижене и готово поништене са оне стране живота, уколико уз њих на земљи није постојала највиша нематерилјална вредност – неупрљана душа и чиста савест. Сви ови елементи, а посебно тако осликана земаљска хијерархија, присутни су развијеном облику у поменутом поглављу књиге О истинитом хришћанству.
Фуснота
1 Čyževsky, Dmitrij, Die “Russischen Drucke” der Hallenser Pietisten, Kyrios, Berlin, 1938, 56-74.
2 Више у: Mengel, Swetlana, „"Russische" Übersetzungen hallescher Pietisten: Simeon Todorskij, 1729 - 1735.“ у: S. Mengel (Hrsg.), Dem Freidenkenden. Zu Ehren von Dietrich Freydank, Slavica Varia Halensia, Bd. 6, Münster - Hamburg - London 2000, 167-188.
3 Више о религијско-политичким разлозима за прихватање рускословенског језика у: Костић Мита, „Руско-словенска културна оријентација Срба у 18. в.”, у: Мита Костић, Гроф Колер као културно-просветни реформатор Срба у 18. веку, САН, св. 88, Београд, 1932, 14-30.
4 Младеновић Александар, Типови књижевног језика код Срба у другој половини 18. и почетком 19. века; Реферати за 7. међународни конгрес слависта у Варшави, Нови Сад, 1973.
5 Више у: Александар Младеновић, наведено дело.
6 Winter, Eduard, „Einige Nachrichten von Herrn Simeon Todorski“, Zeitschrift für Slawistik, 1956, no. 1. Овај покушај су половином 18. века после смрти Тодорског реализовали тек његови ученици са тзв. Елизабетанском Библијом.
7 Bodin Vuksan, „Ideje reforme i pojava bakroreza kod Srba u 18. veku“, u: Zbornik Filozofskog fakulteta, serija istorijske nauke, XVI, 1989, 206-210.
8 Писмо Јана Томке Саског Мојсеју Петровићу, 29. јул 1729: у: Dimitrije Ruvarac, „Korespodencija Jovana Saskog, rektora protestantske škole u Đuru s Mojsijem Petrovićem, mitropolitom beogradskim”, у: Godišnjica Nikole Čupića, No. XXXV, 1923, 104.
9 Winter, Eduard, Die Pflege der west- und südslavischen Sprachen in Halle im 18. Jahrhundert, 1954, 168-169.
10 Рајић Јован, Стіхи о воспоминании смерти, ко ꙋтѣшенію своего пріятеля, Бꙋдинѣ градѣ, 1814.